Vest je potpuno pouzdana 2

Home \ Vest je potpuno pouzdana 2

Jednostavno se polazi od shvatanja i logike da se bezuslovno prihvatanje ne može razdvojiti od bezuslovne ljubavi. Kao što se ni svetlost ne može razdvojiti od Sunca – njenog izvora… Ili toplota od vatre… uopšte, kao što se posledica ne može razdvojiti od svog uzroka. Smatramo da bezuslovno prihvatanje zahteva bezuslovnu ljubav. Drugačije rečeno – smatramo da je bezuslovno prihvatanje prirodna i spontana posledica bezuslovne ljubavi.

Neki pokušaji da se dokaže da je Božija ljubav bezuslovna neće biti ponavljani, samo će u najkraćim crtama biti pomenuti zaključci tih razmišljanja.

Napomena: razlog tj. zabuna zbog koje većina odbacuje Božije bezuslovno prihvatanje će ukratko biti obrazložena i pokušano njeno demantovanje na kraju ovog dela teksta.

Već je rečeno da se u Poslanici Rimljanima 5. poglavlju nedvosmisleno govori o Bogu koji nas je kroz smrt svoga voljenog Sina prihvatio takve i uprkos tome kakvi jesmo i opravdao i pomirio sa sobom još dok smo bili bespomoćni, bezbožni, grešnici i neprijatelji prema Njemu! Zar to nije sasvim dovoljno i nedvosmisleno?

I Hristove reči: „A Isus je govorio: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine“ (Jevanđelje po Luki 23,34 – Čarnić) su još jedna potvrda toga. Kada su prvog hrišćanskog mučenika Stefana kamenovali, rekao je: „Onda pade na kolena i povika veoma glasno: Gospode, ne upiši im ovaj greh. I kad to reče usnu“ Dela apostola 7,60; Iz priče o bludnom sinu: „I usta, te dođe svom ocu. A kad je još bio daleko, ugleda ga njegov otac i sažali se, pa potrča, zagrli ga i poljubi ga“ Jevanđelje po Luki 15,20 – otac je u srcu već bio oprostio zabludelom sinu!

„A ja vam kažem: ljubite (volite) neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas (klevetaju i – eng. prevod KJV) gone… “ Jevanđelje po Mateju 5,44-48 kao i Jevanđelje po Luki 6,34-36 su, po nama, sasvim dovoljna potvrda Božijeg bezuslovnog prihvatanja grešnika koji nisu tako okoreli da su konačno odbacili Boga, spasenje koje im je On dao i postali nepopravljivi zato što su se poistovetili sa svojim grehom koga ne žele da se odreknu ni po koju cenu – razlikujte to od Božijeg neprihvatanja njihovih greha.

Smatramo da je iz navedenog (pored još mnogih tekstova koji sada neće biti navođeni) i više nego dovoljno da se odmah izvede zaključak:

Bog nas bezuslovno prihvata takve i uprkos tome kakvi jesmo i voli bezuslovnom ljubavlju, ta činjenica se ne menja šta god da činimo!

Ali to ne negira i činjenicu da On u svojoj ljubavi čezne i da nas promeni, da ne ostanemo takvi, čezne da nas spase od greha kako ne bismo ostali u grehu i došli pod osudu zakona (od koje nas je zakonski oslobodio/izbavio). Naprotiv! Jedan od glavnih ciljeva bezuslovne ljubavi i prihvatanja je upravo taj! Da nas spase od greha.

Potpuno i trajno nadrasti i ostaviti svoje grehe, u mogućnosti je samo osoba koja to svim srcem želi i koja zna, koja je potpuno, ali potpuno uverena i sigurna da je bezuslovno voljena i prihvaćena iako ih čini, tj. osoba koja ima sigurnost ljubavi i prihvatanja sebe kao osobe (a ne svojih greha), uprkos tome ko je, kakva je i šta radi.

Mnogi smatraju da bi imali mir kada bi nekako mogli da pobede i prevaziđu svoje grehe, greške, promašaje i padove. I to je posledica pogrešnog shvatanja da su Božija ljubav i prihvatanje grešnika uslovni – da zavise od nas i naših dela tj. toga ko smo i šta činimo. A to je upravo suprotno od onoga što govori Poslanica Rimljanima 5. poglavlje od 1. do 12. stiha. Nažalost, mnogo manje ih je otkrilo da tek kada imaju mir koji dolazi od saznanja i uverenja da su prihvaćeni takvi kakvi su, tek tada po prvi put mogu (imaju mogućnost) da počnu da pobeđuju svoje grehe i prevaziđu greške i promašaje. Tek kada smo iz ličnog iskustva shvatili da nas Hristos ne osuđuje, da nas prihvata takve i uprkos tome kakvi smo, mi smo stekli mir — a to je početak promena u našem životu.

Zbog ograničenosti naših ljudskih shvatanja teško nam je da na pravi način prihvatimo takvo neograničeno praštanje. Samo ako neprestano tražimo Isusa, ako Ga sve više upoznajemo i imamo sve više poverenja u Njega, doživećemo ono što teorijski shvatamo – Božju bezuslovnu ljubav i prihvatanje nas kao osoba (ne naših greha).

Naše mišljenje je da je razlog tj. zabuna zbog koje većina odbacuje Božije bezuslovno prihvatanje to što su pomešali tj. zamenili i ne razlikuju Božije bezuslovno prihvatanje od uslova da bi to prihvatanje imalo svrhe, efekta.

Na osnovu Svetog pisma ne verujemo da postoji bilo kakav uslov (ili uslovi) sa Božije strane da bi nas On prihvatio (videti Rimljanima poslanica 5. poglavlje; 1. poslanica Korinćanima 13,5.8; Jevanđelje po Jovanu 3,16; Knjiga proroka Jeremije 31,3), već da jedino postoji uslov da bi to prihvatanje imalo efekta na nas, da bi bilo delotvorno u nama, i on je sa naše strane (Jevanđelje po Jovanu 3,16; 14,1; 15,4-9; Jevrejima poslanica 10,38.39; 2. Petrova poslanica 3,17; Kološanima poslanica 1,23). A tekstovi koji govore o tome se od strane mnogih pogrešno tumače kao uslovi da bi nas Bog prihvatio.

Isto tako, činjenica da Bog neke odbacuje zbog njihovih dela a neke prihvata, ne znači da ih On nije prihvatao bezuslovno sve dok su to želeli; ili da su njihova dela, pokajanje ili bilo šta drugo uslov prihvatanja (o čemu je već govoreno i biće još u nastavku). Pomenuta činjenica znači/pokazuje jedino da oni prvi odbacuju tu Božiju bezuslovnu ljubav i prihvatanje i da njihova dela upravo to i potvrđuju, a na osnovu slobode izbora koju nam je svima dao, Bog mora poštovati i prihvati takav njihov izbor.

Drugim rečima: postoji razlika između Božije bezuslovne ljubavi i prihvatanja (odnosno radosne vesti same po sebi tj. objektivnog jevanđelja – objektivnog spasenja omogućenog za sve i darovanog svima) i grešnikovog prihvatanja (tačnije, neodbacivanja) toga (subjektivnog jevanđelja odnosno subjektivnog/ličnog spasenja koje mu je darovano Božijom nezasluživom milošću).

[subjektivno jevanđelje/spasenje – lični odnos prema Bogu i objektivnom jevanđelju/spasenju tj. svemu onome što je već ostvareno/omogućeno u Hristu i dato kao nasledni dar.]

Božija bezuslovna ljubav i prihvatanje ne znače automatski i bezuslovno spasenje.
Uopšte, bezuslovna ljubav i prihvatanje ne vode uvek obaveznoj promeni, kao što humanistički/svetovni koncept bezuslovne ljubavi i prihvatanja tvrdi, za razliku od biblijskog, i upravo u tome je jedna od suštinskih razlika između ova dva koncepta.

Bezuslovno ne znači i neodoljivo tj. nemoguće opreti mu se.

Univerzalno spasenje ne znači i univerzalizam tj. da će svi biti spaseni. Zašto? Jer neće svi hteti da prestanu sa upornim odbacivanjem spasenja iako je ono velikodušno omogućeno za sve i već darovano svima (na osnovu Rimljanima 5) – uprkos tome što se možda izjašnjavaju da ga žele, takvi svojim svakodnevnim izborima i životom pokazuju da ga suštinski odbacuju i ne žele.

Isto tako verujemo da Bog nikad ne odbacuje ljude prvi već ljudi Njega prvi odbacuju. Oni koje to više zanima mogu naći detaljnije obrazloženje na kraju ovog teksta u linku (povezici) „Bog nikad ne odbacuje ljude prvi već ljudi Njega prvi odbacuju“.

Ovde možemo sažeti rečeno:

1. Ne postoji bilo kakvi uslov (ili uslovi) sa Božije strane da bi nas On prihvatio, već postoji uslov da bi to prihvatanje imalo svrhe, dejstva na nas i da bi u njemu svojevoljno izabrali da ostanemo – a taj uslov je sa naše strane; i

2. Bog nikad ne odbacuje ljude prvi već ljudi Njega prvi odbacuju.

Zbog svega navedenog naš zaključak u vezi bezuslovne ljubavi i prihvatanja od Boga je:

Ne može se dovoljno naglasiti činjenica da nam Hristova ljubav, milost, naklonost i dobrota dolaze isključivo kao besplatni i nezasluživi dar.

Mi ih ne možemo zaraditi. Ne možemo ih zaslužiti. Ne možemo sebe učiniti dovoljno dobrim za to. Niti možemo učiniti bilo šta, da bi to bilo naše. To je naše, i to besplatno! Bog ne čeka da vidi hoćemo li biti poslušni i „činiti dobro“ pre nego što nam da taj besplatni i nezasluživi dar ljubavi, milosti, naklonosti i dobrote (tj. blagodat). Upravo suprotno, On nas je voleo i prihvatio takve i uprkos tome kakvi jesmo i kroz Isusovu smrt opravdavao i pomirio sa sobom još dok smo bili bespomoćni, bezbožni, grešnici i neprijatelji prema Njemu.

Bog nam jednostavno otkriva da nam je spasenje zakonski već dato rođenjem (na osnovu Rimljanima 5,18.19) – umesto da činimo bilo šta, kako bismo ga zaradili ili zaslužili. Mi treba da se pokajemo za dosadašnje odbacivanje tog naslednog dara (zbog prevare greha i drugih razloga) da bi on bio delotvoran, razumevši da je i pokajanje dar, posledica Božijih nastojanja i podsticaja, tako da sva zasluga pripada samo Njemu.

Drugim rečima, nama je već oprošteno (objektivno učinjeno, ali nema efekta ako to odbijamo – subjektivno/lično spasenje – videti Jevanđelje po Luki 15,20 još jednom) i opravdani smo pred Njim Hristovim zaslugama tj. pravednošću iz čiste ljubavi i nezaslužive milosti, naklonosti i dobrote, a ne zbog bilo kakvih naših zasluga, „naših dobrih dela“… Isto je i sa spasenjem – samo zbog Njegove ljubavi i nezaslužive milosti, naklonosti, dobrote, i zasluga/pravednosti nepomešanih sa našim zaslugama.

To znači da smo već voljeni i bezuslovno prihvaćeni od strane Boga, samo što do sad to nismo znali niti uživali u tim prednostima. A uz to smo pred Njim zakonski opravdani, pomireni i spaseni bez obzira na naše trenutno stanje i grehe (objektivno spasenje ostvareno i dato svima) – naše je jedino da prestanemo sa odbacivanjem tih darova – što je jedini uslov, i on je samo na našoj strani, ne i Božijoj.

Taj uslov u sebi uključuje i pokajanje [opet naglašavamo da je i to dar od Boga] zbog dosadašnjeg odbacivanja svih ovih darova usled prevare greha i ljubavi prema njemu, oholosti, bezbožnosti, neverstva Bogu… I to prestajanje sa odbacivanjem, odnosno naš odnos prema Bogu i Njegovim darovima (objektivnom jevanđelju/spasenju), predstavlja subjektivno jevanđelje tj. lično spasenje.

I onda će Bog moći da još u ovom životu izvrši preobražaj našeg karaktera u dovoljnoj meri da nas uskladi sa zakonima svoga carstva kako bi mogli da živimo u njemu i nastavimo sa daljim razvojem do pune mere Hristovog rasta (Poslanica Efescima 4,13) tj. do savršenstva. (A na osnovu Hristovih zasluga mi čak stojimo pred Bogom savršeno posvećeni iako smo još uvek u procesu posvećenja – videti Poslanicu Jevrejima 10,10.14.)

Svi mi smo učeni da treba prvo da se pokajemo i činimo dobra dela da bismo mogli da se približimo Bogu i budemo voljeni i prihvaćeni od Njega. Čak i neki tekstovi iz Svetog pisma na prvi pogled ostavljaju takav utisak – kada su izvučeni iz konteksta i posmatrani odvojeno od svih drugih tekstova koji govore o toj temi. Učeni smo da su pokajanje i naša dobra dela uslov za to. Nebuloza, laž koja je mnoge stajala duševnog mira, spasenja i radosti u životu. Svakako je neophodno pokajanje da bi taj dar oproštenja postao delotvoran u životu, ali kao što je već dva puta rečeno, ni to ne možemo sami od sebe! Kao i sve ostalo, čak i to je dar od Boga, uključujući i dar zahvalnosti! Videti Dela Apostola 11,18 i 5,31. Još jednom naglašeno: mi se ne kajemo da bi nas Bog mogao voleti i prihvatati, On nas bezuslovno voli i prihvata da bismo se mi mogli pokajati. Upravo nas Božija ljubav na pokajanje vodi, a ne obratno. Ne činimo mi prvi korak i ne tražimo mi Boga, nego upravo suprotno – On čini prvi korak i On traži nas.

Navešćemo samo par od neizmernog mnoštva posledica bezuslovne ljubavi i prihvatanja:

To je bilo ono što je tako snažno i moćno pokretalo Mariju Magdalenu, osobu opisanu u Svetom pismu kao velikom grešnicom ali koja je u svom shvatanju neizmerne ljubavi Božije i bliskoj zajednici sa Bogom za vreme Hristovog javnog rada, pre Vaznesenja, otišla možda i najdalje od svih. Ona je učinila jedno delo krajnje ljubavi, krajnjeg žrtvovanja kada je na mirisno ulje koje je izlila na Spasiteljevu glavu i noge dala celu svoju ušteđevinu koja je bila jednaka godišnjoj zaradi muškarca nadničara. Za razliku od tada sebičnih apostola koji tu ljubav još uvek nisu shvatali ni cenili. Kad su je shvatili i postali zahvalni od sveg srca, bili su od jedne grupice egocentričnih ljudi promenjeni u grupu ljudi koja će u ono vreme bez sredstava informisanja u kratkom vremenskom roku preokrenuti ceo tada poznati svet.

Već pominjani odbačeni, omrznuti i prezreni društveni slojevi opisani u 15. poglavlju Jevanđelja po Luki masovno su se skupljali oko Hrista i u Njegovom prisustvu i društvu nalazili utehu i radost te Božije bezuslovne ljubavi i prihvatanja. Upravo su takve osobe predmet Njegove najveće pažnje, staranja i ljubavi. Ali i ovo je neiscrpna tema.

A sad za one koji žele detaljnije argumente:

Bog nikad ne odbacuje ljude prvi već ljudi Njega prvi odbacuju

“„I koji dolazi k meni neću ga isterati napolje… (ne postoji uslov za dolazak Bogu)! Od tada mnogi od učenika Njegovih odoše natrag, i više ne iđahu s Njim. A Isus reče dvanaestorici: Da nećete i vi otići?“ Jevanđelje po Jovanu 6,37.66.67 – Karadžić.

“„Ali Samuilu ne bi po volji što rekoše: Daj nam cara da nam sudi. I Samuilo se pomoli Gospodu. A Gospod reče Samuilu: Poslušaj glas narodni u svemu što ti govore; jer ne odbaciše tebe nego mene odbaciše da ne carujem nad njima. Kako činiše od onog dana kad ih izvedoh iz Misira (Egipta) do danas, i ostaviše me i služiše drugim bogovima, po svim tim delima čine i tebi.“ 1. knjiga Samuilova 8,6-8 – Daničić.

“I pored toga što su Ga prvi odbacili, što pokazuju svojim delima, a što je pomenuto u prethodno navedenom stihu, Bog ih bezuslovno voli i prihvata i opet poziva na pokajanje: „Ali kad videste Nasa, cara amonskog, gde dođe na vas, rekoste mi: Ne, nego car neka caruje nad nama, premda Gospod Bog vaš beše Car vaš. …Nije li danas žetva pšenična? Ja ću prizvati Gospoda, i spustiće gromove i dažd (kišu), da razumete i vidite koliko je zlo što učiniste pred Gospodom iskavši sebi cara (i odbacivši Njega kao cara). …Tad reče Samuilo narodu: Ne bojte se, vi ste učinili sve ovo zlo; ali ne odstupajte od Gospoda, nego služite Gospodu svim srcem svojim. Ne odstupajte; jer biste pošli za ništavim stvarima, koje ne pomažu, niti izbavljaju, jer su ništave.“ 1. knjiga Samuilova 12,12.17.20.21.

“U 20. i 21. stihu je poziv da ne odstupe od Boga već ostanu sa Njim i pored tako velikog zla koje su učinili. Ako Bog nekog prvi ostavlja zašto bi Samuilo, verni čovek Božiji, upućivao ovakav poziv narodu?

“Zašto bi Bog lično izjavio: „Jer On reče: Neću te ostaviti, niti ću od tebe odstupiti!“ Jevrejima poslanica 13,5? U prevodu istog stiha od Emilijana Čarnića se kaže: „jer je on sam rekao: ’Nikad te neću napustiti niti ću te ostaviti’“, a u Savremenom srpskom prevodu: „Jer, Bog je rekao: ’Nikada te neću napustiti, nikada te neću ostaviti’“. „Ali Sion reče: Ostavi me Gospod, i zaboravi me Gospod. Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe. Gle, na dlanovima sam te izrezao; zidovi su tvoji jednako preda mnom.“ Knjiga proroka Isaije 49,14-16.

“Zašto bi Hristos rekao: „Budite u meni (ostanite u meni – svi ostali srpski i hrvatski prevodi) i ja ću u vama… Ko u meni ne ostane izbaciće se napolje kao loza…. (što govori da ljudi prvi odlaze kao u Jevanđelju po Jovanu 6,66, a to se vidi i iz sledećih reči i poziva) Ako ostanete u meni… Budite (ostanite) u ljubavi mojoj“ Jevanđelje po Jovanu 15,4-9. Očigledno je da ti pozivi da se ostane, pored svih već navedenih stihova i onih koji će biti navedeni, znače da Bog nikog prvi ne odbacuje već ljudi sami prvi odlaze i to svojim sopstvenim izborom.

“Bog nikog prvi ne izbacuje. Videti i Jevanđelje po Jovanu 8,31.32: „Stoga reče Isus Judejima koji su mu poverovali: ako vi ostanete u mojoj nauci, onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“. A posle cele rasprave njihova reakcija je gora nego u Jovan 6,66 – hteli su da ga kamenuju – 59. stih: „Tada podigoše kamenje da bace na njega; ali se Isus sakri i iziđe iz hrama.“ 1. Jovanova poslanica 4,16: „I mi smo upoznali i verovali u ljubav koju Bog ima prema nama. Bog je ljubav i ko ostaje (prebiva – Sinod SPC, stoji – Karadžić) u ljubavi u Bogu ostaje, i Bog ostaje u njemu.“ – Čarnićev i hrvatski prevodi koriste reč „ostati“ – a značenje grčke reči pod oznakom G3306 „μένω – menō – men’-o“ je prvenstveno ostati, druga značenja su prebivati, nastaviti, izdržati, biti prisutan… (A primary verb; to stay (in a given place, state, relation or expectancy): – abide, continue, dwell, endure, be present, remain, stand, tarry (for), X thine own).

“Zatim Dela apostola 11,23: „On dođe i vide blagodat Božiju, obradova se i opominjaše sve da odlučnim srcem ostanu u Gospodu“; Dela 13,43: „… Ovi su im govorili i nagovarali ih da ostanu u blagodati Božijoj.“

“Knjiga proroka Jeremije 3,1.7.12-14.22: „Govore: Ako ko pusti ženu svoju, i ona otišavši od njega uda se za drugog, hoće li se onaj vratiti k njoj? Ne bi li se sasvim oskvrnila (oskrnavila) ona zemlja? A ti si se kurvala s mnogim milosnicima (ljubavnicima); ali opet vrati se k meni, veli Gospod. I, pošto učini sve to, rekoh: Vrati se k meni… Idi i viči ove reči k severu, i reci: Vrati se, odmetnice Izrailju, veli Gospod, i neću pustiti da padne gnev moj na vas, jer sam milostiv, veli Gospod, neću se gneviti do veka. Samo poznaj bezakonje svoje, da si se odmetnula Gospodu Bogu svom, te si tumarala k tuđima pod svako drvo zeleno, i niste slušali glas moj, veli Gospod. Obratite se (Vratite se – jevrejski original „shûb“ – Glas Crkve Valjevo; ’Vratite se natrag, sinovi odmetnici!’ veli Gospod – Šarićev i drugi hrvatski i strani prevodi), sinovi odmetnici, veli Gospod, jer sam ja muž vaš, i uzeću vas, jednog iz grada i dva iz porodice, i odvešću vas u Sion. Vratite se, sinovi odmetnici, i isceliću odmete vaše. Evo, mi idemo k Tebi, jer si Ti Gospod Bog naš.“; 4,1: „Ako ćeš se vratiti, Izrailju, veli Gospod, k meni se vrati, i ako ukloniš gadove svoje ispred mene, nećeš se skitati.“

“Iz navedenih tekstova je više nego očigledno da su oni prvi napustili i ostavili Boga, a da ih On u svojoj neizmernoj i večnoj ljubavi zove da se vrate nazad k Njemu. Međutim, ako donesu neopozivu odluku, Bog će morati prihvatiti njihov izbor i biti prinuđen da tu odluku ispoštuje – „Tada duh Božji dođe na Azariju, sina Odidovog; Te otide pred Asu i reče mu: Čujte me, Aso i sve pleme Judino i Venijaminovo; Gospod je s vama, jer ste vi s Njim; i ako Ga ustražite, naći ćete Ga; ako li Ga ostavite, i On će vas ostaviti“ 2. Knjiga Dnevnika 15,1; „Tada dođe Semaja prorok k Rovoamu i knezovima Judinim, koji se behu skupili u Jerusalim od Sisaka, i reče im: Ovako veli Gospod: Vi ostaviste mene, zato i ja ostavljam vas u ruke Sisaku. Tada se poniziše knezovi Izrailjevi i car i rekoše: Pravedan je Gospod. A kad ih vide Gospod gde se poniziše, dođe reč Gospodnja Semaji govoreći: Poniziše se, neću ih potrti, nego ću im sada dati izbavljenje, i neće se izliti jarost moja na Jerusalim preko Sisaka. Nego će mu biti sluge da (s)poznaju (vide – Stvarnost) šta je meni služiti, šta li služiti carstvima zemaljskim“ 2. Knjiga Dnevnika 12,5-8.

“Jednostavno „K svojima dođe, i svoji Ga ne primiše“ Jevanđelje po Jovanu 1,11 i „A ovo je sud: svetlost¹ je došla na svet, a ljudi zavoleše mrak više nego svetlost, jer dela njihova behu zla“ Jevanđelje po Jovanu 3,19 – Čarnićev prevod. Ali dok god ne donesu tu konačnu odluku, važi: „… jer je on sam rekao: ’Nikad te neću napustiti niti ću te ostaviti’“ Jevrejima poslanica 13,5. A i njihovo konačno ostavljanje Boga ne izaziva u Njemu gnev (iako na prvi pogled 2. Knjiga Dnevnika 15,1, kao i neki drugi tekstovi mogu delovati tako) već Njegovu neiskazanu žalost opisanu u već pomenutim stihovima navedenim iz knjige proroka Jeremije (videti Jevanđelje po Marku 3,5: „I pogledavši na njih s gnevom od žalosti što su im onako srca odrvenila… “).

“Evo još nekih stihova: „Okrepio bih se u žalosti, ali je srce u meni iznemoglo…; O, da bi glava moja bila voda, a oči moje izvori suzni! Da plačem danju i noću za pobijenima kćerima naroda svog. O, da mi je u pustinji stanak putnički (prenoćište)! Da ostavim narod svoj i da odem od njih, jer su svi preljubočinci, zbor nevernički; I zapinju jezik svoj kao luk da lažu, i osiliše na zemlji, ali ne za istinu, nego idu iz zla u zlo, niti znaju za me, govori Gospod…; Ako li ovo ne poslušate, duša će moja plakati tajno radi oholosti vaše i roniti suze, suze će teći iz oka mog, jer će se zarobiti stado Gospodnje…“ Knjiga proroka Jeremije 8,18; 9,1-3; 13,17.

“Čak i da su to samo Jeremijine reči, kao što neki teolozi tvrde, prorokova žalost samo je bledi odraz žalosti koju Bog doživljava, a najbolja potvrda toga je Hristovo plakanje nad osuđenim gradom „A kad se približi, ugleda grad i zaplaka nad njim govoreći: kad bi i ti bar u ovaj dan saznao šta je za tvoj mir; ali je sad skriveno od tvojih očiju. Jer će doći dani na tebe i tvoji neprijatelji okružiće te opkopom, pa će te opkoliti i navaliće na tebe sa svih strana, i sravniće sa zemljom tebe i tvoju decu, te neće ostaviti u tebi kamen na kamenu, zato što nisi upoznao vreme kada si pohođen“ Jevanđelje po Luki 19,41-44.

“„Kako da te dam, Jefreme? Da te predam, Izrailju? Kako da učinim od tebe kao od Adame? Da te obratim da budeš kao Sevojim? Ustreptalo je srce moje u meni, uskolebala se utroba moja od žalosti. Neću izvršiti ljutog gneva svog, neću opet zatrti Jefrema; jer sam ja Bog a ne čovek, Svetac usred tebe; neću doći na grad“ Knjiga proroka Osije 11,8 (celo 11. poglavlje je o tome).

“„Reci im: Tako bio ja živ, govori Gospod Gospod, nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svog puta i bude živ; vratite se, vratite se sa zlih puteva svojih, jer zašto da mrete, dome Izrailjev?“ Knjiga proroka Jezekilja 33,11, kao i mnoštvo drugih tekstova iz Svetog pisma.

“Uostalom, cela neizmerna Božija žrtva koja je imala vrhunac na krstu je učinjena da bi svi dobili dar opravdanja, pomirenja, oproštenja, dar spasenja kao nasledno pravo, pa se i bez navedenih stihova može samo pretpostaviti kolika je ta Božija ljubav prema palom svetu kada je plaćena neopisivom Hristovom žrtvom. Žrtvom kojom je Bog potpuno i bezrezervno dao Sebe za svet, kao i koliku žalost, tugu i bol Njemu nanosi kada Ga ljudi zauvek ostavljaju odbijajući taj najdragoceniji dar – Njega samog.

“A sledeća Hristova izjava se obično pogrešno tumači kao uslov prihvatanja, umesto kao uslov kako da se ne odbaci to bezuslovno prihvatanje (kao uslov da se ostane u njemu): „Ako zapovesti moje uzdržite (čuvate – eng. prevod KJV) ostaćete u ljubavi mojoj, kao što ja održah (sam ja sačuvao – Čarnić) zapovesti Oca svog i ostajem u ljubavi Njegovoj.“ Jevanđelje po Jovanu 15,10.

“Ovde je opisana konstatacija kako da se ostane u ljubavi Božijoj i spreči svojevoljni izlazak iz nje, a ne pogrešno shvatanje da Božija ljubav (a i prihvatanje kao njen nerazdvojni deo i posledica) prestaje ako neko ne održi, ne sačuva zapovesti, da je ona uslovna – „Ljubav nikad ne prestaje“ 1. Poslanica Korinćanima 13,8; „Ljubim te ljubavlju večnom, zato ti jednako činim milost“ Knjiga proroka Jeremije 31,3… Hristos ih jednostavno poziva da ostanu u Njegovoj ljubavi i objašnjava način kako da to ostvare, da njihov izbor ne bi bio ono što se desilo u Jevanđelju po Jovanu 6,66, nego njihov ostanak u toj ljubavi i rađanje rodova te ljubavi – Jovan 15,7.8.

“„Ko ima ljubav k meni, držaće (čuvaće – prevod Stvarnost) reč moju… Koji nema ljubavi k meni ne drži moje reči“ (Jovan14,23.24), a neostajanje tj. odlazak od Božije ljubavi je samo posledica nečijeg nedostatka ljubavi prema Bogu i činjenice da on prvi prekida odnos sa Bogom, a ne Bog sa njim.

“Ono što je bitno napomenuti jeste da se sve izjave ovog tipa koje imaju uslovan prizvuk kada se posmatraju izdvojeno iz konteksta i od ostalih izjava na ovu temu, ne odnose na grehe, grešenje, greške i padove kod osoba koje su u procesu duhovnog rasta i sazrevanja i koje svim srcem žele da upoznaju Boga, uspostave i održe najbliskiju zajednicu/odnos sa Njim, kao i da Mu istrajno dozvoljavaju da ih On čisti sve dok ih ne oslobodi od svega toga što ih odvaja od Njega (ne Njega od njih) i da sve to prevaziđu. Ovakve izjave se jednostavno odnose na uporno, istrajno i svesno biranje greha koje odvodi od Boga. Zato treba razlikovati ta dva slučaja da bi se izbegao i najmanji prizvuk uslovnosti Božije ljubavi i prihvatanja.

“(Inače ispravan način da neko ko svim srcem želi da upozna Boga, ima najbliskiji odnos sa Njim, bude oslobođen od greha i padova, da ih prevaziđe i ima duhovni rast, nije da stalno gleda na svoje slabosti, sem da ih prepozna, prizna i podseti se na svoju potpunu zavisnost od Hrista, jer verovatno nema ničeg štetnijeg za duhovni rast od gledanja u sebe i svoje neuspehe, već da se usredsredi na Hrista, Njegovu ljubav, odnos sa Njim i potpuno i stalno oslanjanje na Njegove zasluge tj. Njegovu pravednost kao našeg Zamenika i Jemca – videti 95 teza o opravdanju verom, Moris Venden, teze broj 68 i 69, knjiga je dostupna u e-obliku na internetu).

“Hristos jednostavno kaže: „Ostanite u zajednici, vezi, krajnje bliskom ličnom odnosu sa Mnom koji je otpočeo kada ste Mene i moje zameničke zasluge/pravednost prvi put prihvatili kao svoju jedinu nadu (i kad smo prestali da se i najmanje nadamo/oslanjamo na svoja dela, svoju pravednost i pokušaje da dokažemo da i nismo tako loši). Ostanite u bliskom druženju sa Mnom.“ Molim vas, nemojte upasti u zamku i misliti da je način ostajanja u trajnoj i bliskoj zajednici sa nekim Vaš trud da mu ugodite, da kupite njegovu ljubav svojim delima. Druženje, blizak odnos koji nastaje, stvara nesebična, iskrena i spontana dela, a ne obrnuto. Dela ugađanja nisu način da ostanemo u trajnoj i bliskoj zajednici sa bilo kim.

“Drugim rečima, pogrešno je usredsrediti se na ugađanje nekoj osobi iz sebičnih pobuda umesto na upoznavanje i druženje sa njom (najčešće kroz razgovor i provođenje zajedničkog vremena). To je greška koja se čini i u odnosu sa ljudima i u odnosu sa Bogom. Nesebična (nekoristoljubiva) i iskrena dela, ugađanje iz nesebičnih motiva, nesebična pažnja… prema nekoj osobi su samo posledica bliskog odnosa tj. poznanstva, druženja, provođenja vremena sa njom, a ne uzrok tome (ako izuzmemo početak poznanstva koji najčešće – ali ne i uvek – počinje na taj način, baš zato što pokušavamo da kupimo ljubav i naklonost neke osobe svojim delima, što je pogrešno sa stanovišta trajne i bliske zajednice sa njom).

“Sledeći stihovi takođe govore da ljudi prvi odbacuju Boga i svojevoljno izlaze iz Njegove bezuslovne ljubavi i prihvatanja, a ne obratno:

„A pravednik živeće od vere (će živeti verom – engleski prevod KJV); ako li odstupi neće biti po volji moje duše. A mi, braćo, nismo od onih koji odstupaju na pogibao, nego od onih koji veruju da spasu duše.“ Poslanica Jevrejima 10,38.39.

„A vi, dakle, ljubljeni, znajući unapred, čuvajte se da obmanom bezakonika ne budete odvedeni s njima, i ne otpadnete od svog oslonca.“ 2. Petrova poslanica 3,17.

„Ako samo ostanete u veri utemeljeni i postojani, i ne odvajajući se od nade jevanđelja.“ Kološanima poslanica 1,23.

„Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.“ Jevanđelje po Jovanu 3,16.

“Imajući sve prethodno u vidu, posebno Poslanicu Rimljanima 5. poglavlje, jasno je da se ovde ne govori o uslovnoj ljubavi i prihvatanju, već o uslovu kako da se svojim izborom ostane u Božijoj bezuslovnoj ljubavi i prihvatanju.

“Isto je i u vezi stiha: „A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji Ga traže.“ Poslanica Jevrejima 11,6. Ovde se ne govori o uslovu prihvatanja od strane Boga, već o uslovu da to Božije prihvatanje ispuni svrhu, da bude delotvorno u životu onih koji dolaze ka Njemu.

¹Videlo dođe na svet – Karadžić; svijetlo je došlo na svijet – Varaždinska biblija; smatramo da reč svetlost nije tačan prevod, već reč videlo ili svetlo, s obzirom da je svetlo (ili arhaična reč videlo) izvor svetlosti, ono što zrači svetlost.

Kome Vesti Smetaju?