Da neko ne pomisli da se ovde negira potreba promene, poslušnosti, dobrih dela, naprotiv. Ipak bez ulaženja u detalje na ovom mestu treba naglasiti da je sve to samo posledica, plod, odgovor naše ljubavi na Božije bezuslovno prihvatanje i ljubav, a ne uzrok tome (Sveto pismo, Galatima poslanica 5,6), da ne bismo pomešali uzrok i posledicu, kako mnogi čine.
Na samom početku biće pokušano da se pokaže da je Božija ljubav bezuslovna. Ne samo to, nego i nepromenljiva (večna), nesebična i neizmerna. Pri tome će biti korišteni tekstovi iz Svetog pisma kao Božije pisane reči, tako da će biti navođeno samo ime knjige odakle su preuzeti tekstovi.
Smatramo da ljubav ako je stvarno ljubav, može biti jedino bezuslovna. Smatramo da je ljubav sama po sebi bezuslovna. Ljubav koja postavlja uslove, koja traži svoje, koja bilo šta zahteva da bi i dalje volela, jednostavno nije ljubav već interes, trgovina, sebičnost. To se vidi i iz opisa ljubavi u obnovljenom umu (ljubavi koju je Bog obećao da će usaditi u nas u odnosu na naše bližnje, ako mu verujemo). A s obzirom da je ona samo odraz osobina Božije ljubavi koju On ima prema nama, jasno je da Božija ljubav može biti samo nešto iznad toga. U 1. Korinćanima poslanici 13,5 (Čarnićev prevod) stoji:
Ljubav … ne traži svoje, ne ljuti se….
Ne traži svoje! Ne traži ništa za uzvrat. Drugim rečima, to se može shvatiti da ne postavlja bilo kakve uslove da bi dalje volela. Da li je ispravno to gledište? Da li je Hristos, u Jevanđelju po Luki u 15. poglavlju, postavljao ikakve uslove grešnicima koji su dolazili ka Njemu, za razliku od fariseja koji su smatrali da prvo mora da se pokaju da bi mogli da dođu Bogu i budu prihvaćeni? A to farisejsko shvatanje je sasvim suprotno od teksta iz Rimljanima poslanice 2,4: „Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi?“ Ako se iz tih prvih par stihova u 15. poglavlju i ne može izričito pročitati da im Hristos nije postavljao bilo kakve uslove, nego to samo logički pretpostaviti, iz priča koje slede, a koje je Isus ispričao kao odgovor na žestoke farisejske primedbe što prima grešnike i na njihovo shvatanje o Božijoj ljubavi i prihvatanju, jasno se vidi da ni u jednoj od njih ne postoji ma bilo kakav uslov sa Božije strane za njihovo prihvatanje.
Da li je pastir čekao da se ovca sama vrati, da li je mislio u sebi – ‘prihvatiću je ako se sama vrati’ ili je krenuo da je traži? A kada je našao, da li je vikao na nju i ukoravao je što mu je toliko patnje i muke zadala i dovela mu život u opasnost dok je tražio!? Ni reč o tome. On je radosno uzima u svoj zagrljaj i iznemoglu je nosi nazad svome stadu. Njegova ljubav je tolika da napušta 99 koje su sigurne u toru, a radost što je našao takva da čak poziva i svoje prijatelje na ručak da zajedno proslave nalaženje izgubljene ovce. Postoji li tu bilo kakav uslov koji ljubav postavlja!?
Slično je i u pričama o izgubljenom dinaru i bludnom sinu. Kad se sin vraćao, da li je otac čekao da on prvi priđe i izvinjenjem i traženjem oproštaja pokaže da se pokajao? Ne, nikako! On je u daljini spazio svog sina, što znači da ga je stalno sa neizrecivom čežnjom očekivao i nadao se njegovom povratku. I čim ga je ugledao, krenuo je prema njemu, čak je potrčao, što se smatralo poniženjem u ona vremena za bilo koga, a kamoli uglednog domaćina. I pre nego što je sin bilo šta uspeo da kaže, on ga je onako pocepanog i nikakvog zagrlio i poljubio. Da li možda u ovom slučaju, za razliku od prethodnih, postoji bilo kakav uslov za prihvatanje? Ne!
Neki činjenicu da otac nije išao da traži sina, nego je čekao (sa vapijućom čežnjom) da se sin sam vrati, pripisuju navodnom postojanju jednog od uslova koje je očeva ljubav postavljala, umesto da prepoznaju da je prava ljubav nenametljiva i da poštuje tuđu slobodu i izbor. Takođe, otac je bio svestan da nema svrhe da zove nazad nekog ko ne želi da se vrati i ima zajednicu sa njim, već da nametljivošću može samo da ga odbije. Otac je dobro znao da jedino što može da navede sina na povratak jeste upravo svest o očevoj bezuslovnoj ljubavi i prihvatanju, koju je svojim karakterom i dotadašnjim zajedničkim životom pokušavao da usadi u sina – svest o tome da je, kad god došao, uvek dobrodošao nazad, da on sam ne postavlja nikakve uslove, već je jedini uslov na sinovljevoj strani – da iskreno želi da se vrati i živi u bliskoj zajednici sa ocem.
Stoga se pitanje samo nameće: zar sve te grešnike upravo ta bezuslovna Božija ljubav, prihvatanje, nezasluživa1 dobrota, milost i naklonost nisu vodili ka Njemu i pokajanju, kao što je već pomenuto u Rimljanima poslanici 2,4?