Kada bi nam neko spasao život pa čak i da ga ne košta nikakvog truda, muke i napora, nego bi to učinio čisto iz dobre volje, mi bismo mu bili doživotno zahvalni. Kada bi to od njega zahtevalo ulaganje napora, muke, truda, mi bi smo mu bili još zahvalniji. A ukoliko bi rizikovao svoj život da spase naš, onda bi naša zahvalnost bila ogromna. Ukoliko bi svesno dao svoj život za naš, naša zahvalnost bi se teško mogla izraziti rečima. A ako bi dao svoj život da nas spase još dok smo mu protivnici i neprijatelji, naša zahvalnost bi bila neizreciva.
Koliko zahvalnosti bi trebalo da imamo zbog činjenice da je Bog dao svoj božanski život za nas još dok smo bili bezbožni, bespomoćni, grešnici i neprijatelji prema Njemu? (Videti Poslanicu Rimljanima, 5. poglavlje)
I ne samo da je dao Svoj život za nas i zbog nas, nego je zbog nas, On Stvoritelj, pristao da dođe među nas – svoja stvorenja, i to kao jedan od nas. Započevši život na isti način kao i mi – rodivši se kao bespomoćna beba, ali u najskromnijim okolnostima i okruženju – rodivši se kao dete siromaha sa mukotrpnom i neizvesnom budućnošću, u ne baš mirišljavoj i čistoj štali. Izložen istim slabostima i živeći pod neuporedivo težim okolnostima, iskušenjima, usamljen u duhu, bez razumevanja od najbližih i pod stalnim pritiskom, bez prava na jednu, ma i najmanju grešku, izložen opasnosti od neuspeha i večnog gubitka. Zamenivši pratnju bezbrojnih anđela koji su ga obožavali krajnje surovim i neprijateljskim okruženjem ljudi punih nerazumevanja, nezahvalnosti, podsmeha, poruge, prezira, trpeći otvorenu mržnju, protivljenje i odbacivanje. Koji su na svakom koraku gledali da mu zagorčaju ionako preteške okolnosti i oduzmu Mu život. Da bi ga na kraju i završio našom sramnom smrću (smrću koja je trebala da snađe nas) uz potpuno prezrenje, mržnju i odbacivanje od ogromne većine onih koje je došao da spase. Pristajući da i pored svega toga iskusi/ispije i neverovatnu agoniju krivice i greha celog sveta, uverenje i prateći osećaj smrti jednake večnoj, uverenje i osećaj večnog odvajanja od radosti, života, Oca, svega lepog – nas radi.
Da li možemo tražiti veći dokaz Božije bezuslovne i nezaslužive ljubavi, milosti, naklonosti, dobrote i prihvatanja od svega ovoga? Zar uopšte može postojati veći dokaz koliko je Hristu stalo do nas?
Ukoliko Vam neko ponudi dragoceni dar, najprirodnije bi bilo da mu od sveg srca zahvalite. Zatim, u skladu s vrednošću dara, prirodno bi bilo da osetite želju da prijatelju uzvratite darom približne vrednosti. Ta sposobnost radosne zahvalnosti ugrađena je u čovekovu prirodu, to je deo paketa koji smo dobili rođenjem. Takva reakcija je skoro instinktivna. Mnogo puta u toku dana mi zahvaljujemo na uslugama koje su nam učinjene i isto toliko puta razmišljamo kako bismo mogli da uzvratimo nekim dobrim delom!
Taj jednostavni, iskreni odgovor naše prirode, koji je takođe dar od Boga, predstavlja sve što je Bog ikada tražio od bilo koga! Hristos je DAO sebe na krstu za nas. I kada shvatimo šta se zaista dogodilo na Golgoti, nešto počinje da nas pokreće. Prosto ne možemo a da Mu ne izjavimo zahvalna srca koje uzvikuje zajedno sa celim našim bićem: „A sada, Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda svojega Isusa Hrista!“ (Galatima poslanica 6,14)
U nastavku se nalazi skromni pokušaj da Mu izrazimo makar delić svoje zahvalnosti. Naša je iskrena želja da izjave zahvalnosti koje slede skrenu Vaš pogled sa surove stvarnosti života prepunog briga i uzdignu ga na krst na kome je raspet naš Otkupitelj i Spasitelj.
Jer samo pogled na krst otklanja svaki strah, svaku neizvesnost i sumnju u Božiju bezuslovnu ljubav i prihvatanje, činjenicu da nas On nikada neće napustiti niti ostaviti, bez obzira na sve – sve naše greške, grehe, padove, mane… uprkos svemu onome što jesmo i što činimo.
I još zato što je krst garant, ne samo Božijeg bezuslovnog prihvatanja nas grešnih, već i zalog da nas On neće ostaviti takvima, nego će nas i naš pali karakter promeniti, preobraziti u obličje i karakter nalik Njegovom ako budemo istrajni u svakodnevnoj navici gledanja u krst i raspetog Spasitelja na njemu. Jer Njegove rane su i dalje sveže, i On živi da bi mogao stalno da se moli i posreduje pred Bogom za nas.
Naša je želja još i da izjave zahvalnosti u vama izazovu isto ono uverenje i osećaj neopisive radosti koje i mi doživljavamo svaki put kada Mu kažemo „Hvala Ti!“ zbog svega što je za nas učinio. I navedu Vas da nam se srca ispunjenog neizrecivom milinom pridružite u tome ispunjavajući Vas mirom koji prevazilazi svaki um. A Bogu koji čini neuporedivo više nego što smo mi u stanju da zatražimo ili da pomislimo, neka je večna hvala i slava!